Obruč oko spasa

dugo sam spremala svoja čekanja na ovo putovanje.

kofer je od svile, i mnogo je tjeskobe utkano u njega.

nedostajala mi je slika svoga glasa,

i ton moje mene.

kažu da shvatiš koliko nešto voliš tek kad to izgubiš…

je li moguće nešto izgubiti i voljeti tek kad to shvatiš?

pa opet, onaj osjećaj kad želiš to što imaš, i kad nađeš to što nikad nisi izgubio

potpuno prekida svaki krivi svemir u nastajanju.

mmmm…otkrivanje je sladak med od bagrema,

opasna munja od tisuću šarenih konfeta.

davanje iz počinjanja, počinjanje iz stvaranja,

stvaranje iz nestajanja, nestajanje iz svih, i za sve.

kako? praveći se nestvarnom, realno oko sunca i nazad.

i feniks je plakao, zavidan.